Od početka ove godine minimalna cena rada u Srbiji viša je 11,1 odsto, odnosno minimalna satnica iznosi 172,54 dinara, što je oko 17 dinara više od one koja je važila lane.
Uz povećanje, koje je usledilo 1. januara, koverta koju primaju radnici u Srbiji koji rade za minimalnu zaradu – a procenjuje se da ih je oko 350.000 – deblja je 3.000 dinara jer je u proseku prošle godine minilac bio oko 27.022 dinara, a sada je 30.022.
Odluku od visini minimlaca za ovu godinu donela je Vlada Srbije jer su stavovi učesnika u dijalogu bili na dva pola – poslodavci su bili spremni na povećanje nešto niže od odobrenog, a sindikati su tražili da se minimalna zarada poveća između 15 i 20 odsto, da bi kroz naredne tri godine bio dostignut iznos minimalne zarade koji bi mogao pokriti troškove minimalne potrošačke korpe. Pošto taj zahtev nije prihvaćen, između minimalane zarade i troškova minimalne potrošačke korpe je ostao prilično veliki raskorak, odnosno i dalje će nedostajati dosta novca da se ti troškovi pokriju.
Naime, za minimalnu potrošačku korpu je u septmebru prošle godine bilo potrebno 37.072 dinara i da bi se u nju stavilo sve što je njen deo, neće biti dovoljan jedan uvećani minimalac, koji će biti isplaćen u februaru. Nedostajaće, u odnosu na prosečnu minimalnu zaradu, oko 7.000 dinara, najviši ovogodišnji iznos minimalca biće kraći oko 5.000 dinara, dok će u odnosu na najniži iznos minimalne zarade, za podmirivanje troškova minimalne potrošačke korpe nedostajati gotovo 10.000 dinara.
Dakle, rupa između minimalnih primanja i minimalnih potreba tročlane porodice prilično je široka i, nažalost, na strani je primanja pa je potrebna velika veština da se pregura mesec. Kakvu finansijsku gimnastiku svakog meseca moraju da izvode oni koji su na minimalcu samo oni znaju, ali je sigurno da je malo toga čega se može odreći, a da je mnogo toga što nedostaje.
Razlog za to je u tome što, praktično, najveći deo troškova jednog domaćinstva, koji su sastavni deo minimalne potrošačke korpe, odlazi na troškove kojih se ne može odreći. Tako na hranu i bezalkoholna pića odlazi čak 44 odsto ukupnih troškova te korpe, a uz troškove stanovanja, vode, struje, gasa i ostalih goriva, dodatnih gotovo 20 odsto – što znači ukupno oko 23.400 dinara. Tako za podmirivanje preostalih troškova minimalne potrošačke korpe – a tu su i transport, komunikacija, zdravstvo, obrazovanje, alkohol, duvan, odeća, obuća, nameštaj… ostane, u zavisnosti od meseca, od oko 4.000 dinara do oko 6.500, što je zaista malo novca, tačnije, svakog meseca neki troškovi ne mogu se podmiriti i nešto uvek nedostaje.
Ovogodišnji minimalac kreće se u rasponu od 27.606 do 31.747 dinara. Naime, visina minimalne zarade zavisi od broja radnih sati u mesecu, pa će najniži minimalac biti isplaćen za rad u februaru, u kojem ima 160 radnih sati, a najviši će biti zarađen u januaru, julu i decembru, kada se radi 184 sata.
U maju, avgustu i novembru, odnosno mesecima u kojima ima 168 radnih sati, minimalac će biti 28.986 dinara, dok će u martu, aprilu, junu, septembru i novembru, kada se radi 176 sati, u kovertama biti 30.367 dinara.
Preraspodela troškova, život na kredit ili na čekove verovatno su rešenja za premošćavanje nedostatka novca, a isti krug trči se svakog meseca. U takvoj situaciji ukida se tamo gde, naizgled, najmanje boli – a to su uglavnom troškovi za kulturu, rekreaciju i obrazovanje, ali tu se i ne može baš mnogo uštedeti jer su izdvajanja za te namene i sad već izuzetno mala i u septembru prošle godine je na ime njih odlazilo jedva nešto malo više od četiri odsto ukupnog iznosa minimalne potrošačke korpe, ili nešto više od 1.390 dinara. Iako se rupa ne bi zatvorila ukidanjem troškova za alkoholna pića i duvan, nesporno je da se na ime njih u domaćinstvu troši mnogo više novca nego za obrazovanje i kulturu jer je za podmirivanje tih troškova lanjskog septembra odlazilo oko osam odsto ukupno potrebnog novca minimalne potrošačke korpe, odnosno nešto više od 3.000 dinara.
Izvor: Dnevnik / D. Mlađenović
