Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković, koja već drugi mandat suvereno upravlja najvažnijom finansijskom institucijom u državi, drži se van političkih dešavanja i izbegava bilo kakva javna pojavljivanja koja nisu usko vezana za rad centralne banke, za Bankar.rs je pokazala i svoju drugu stranu, onu privatnu.
“Nekad moramo da ostavimo nešto iza sebe i da krenemo dalje. Adresu koja nam je vratila mir i u koju smo se rado vraćali. Najdraži džemper. U životu svakog od nas postoji tačka do koje gledamo u daljinu, s nadom i željom. I od koje u nas gleda sve ono što je iza nas. Neko se rado seća, neko želi da zaboravi. A ja gledam u daljinu i vidim sve ono što mene vidi. Tako nekako raspeta i bogata u isto vreme trajem”, sa setom kaže na početku našeg razgovora.
Otvoreno nam priča o svom životu, od najranijeg detinjstva, koji je najvećim delom provela na Kosovu i Metohiji. Nažalost, iz južne srpske pokrajine otišla je mimo svoje volje 1999. godine.
Naime, Tabaković je rođena na Kosovu, a godinama već živi u Novom Sadu, što joj piše u ličnoj karti. Napominje pak da nije oslučila pre punih 20 godina da se preseli, već da je morala da ode s Kosova jer ono više od juna 1999. više nije bilo bezbedno za Srbe.
“Kao i gotovo svi Srbi iz Prištine bila sam prinuđena da sa najosnovnijim dokumentima u torbi napustim grad juna 1999. Tada sam bila ministar u Vladi Srbije i putovala sam petkom popodne iz Beograda u Prištinu, a ponedeljkom ujutro kretala prema Beogradu. I u vreme bombardovanja, i onda kada u gradu nije bilo struje zbog bombardovanja …. Ipak, ne samo da nisam planirala da napustim svoj grad, već sam i verovala da to nikada neću morati da uradim. Tamo mi je ostalo 39 godina života, uspomene, razrovano groblje u gradu koji se više ne zove Vučitrn, već Vuštri”, seća se Tabaković.
U Vučitrnu je živela do 1977. godine i u školi je, kako kaže, učila šiptarski jezik, koji su kasnije nazivali albanskim. I lektire je pisala na tom jeziku, čak je i uverenje o položenim ispitima na Ekonomskom fakultetu u Prištini dobila na albanskom jeziku, što smatra nedopustivim.
“Još uvek čuvam uverenje koje sam 1979. dobila od “Univerziteta Kosova” na albanskom jeziku. Iako sam diplomirala na ekonomskom fakultetu pre roka, kao student generacije, sa visokim prosekom na prvom konkursu sam odbijena zbog toga što sam Srpkinja. I nisu se libili da to obrazlože direktno. Moj pokojni suprug i ja, kao i mnoge naše kolege nismo imali priliku da otputujemo na apsolventsku eksurziju u Rusiju 1981. jer su nas u tome sprečile albanske demonstracije… I koliko toga još bih mogla da nabrojim…”, navodi Tabaković.
Kako je deo porodice njenog pokojnog supruga, kao i njene, od 80-tih živeo u Vojvodini, njihovo troje dece su sa njima imali kod koga da se smeste za početak. Iako je danas, može se slobodno reći, jedna od najuspešnijih žena u zemlji, nosi u sebi tugu, možda najveću zato što ne može da poseti očev grob.
“Pred činjenicom da na Zadušnice palim sveću na groblju gde nije sahranjen moj otac, na groblju gde sam sahranila svekra koji je umro od tuge za svojim zavičajem, sva tužna sećanja zaćute. No, pored svega tužnog, rado se sećam i ko sam i odakle sam. Ima ljudi koji bi bili najsrećniji da svi zaborave ko su bili, odakle su došli , kako su postali ono što su danas. A ima i nas koji se rado sećamo odakle smo, ko smo danas i kako smo došli do ovog danas. I ne plašimo se sećanja svojih sugrađana, školskih drugova, komšija, ni starosti. Brine nas samo selektivan zaborav i neznanje kojim se neki ponose”, zaključuje guvernerka.
(Bankar.rs)
(slika1 – u Vučitrnu kao gimnazijalka, slika 2 – Kameniti most Devet Jugovića u Vučitrnu)
