Ponuda iz snova, pozajmiš hiljadu evra a vraćaš 990. Gde to ima? Nigde, ali dobro zvuči. Negativne kamate su postale realnost, samo ne za korisnike bankarskih kredita, osim kada je reč o propagandnom triku. One važe za štediše, koje su postale nepoželjne u bankama, ali ih zato raširenih ruku očekuju prodavci nekretnina.
Vest da je nemački kreditni portal Smava ponudio kredite sa negativnom kamatom od 10 odsto, gde sretni dužnik pozajmi 1.000 evra a vraća 990 evra, dočekana je u javnosti više kao kuriozitet nego šok, jer finansijski svet već godinama živi u paralelnoj realnosti gde su negativne kamate normalna pojava. U slučaju Smave, radilo se o klasičnom PR triku, broj kredita je ograničen na stotinjak korisnika a maksimalni iznos je hiljadu evra. Isti trik Smava je izvodila prethodnih nekoliko godina i kao marketinški potez, ovo je briljantno, jer za par stotina evra „gubitka“ na negativnim kamatama, Smava je praktično dobila globalnu medijsku promociju, pa je investicija više nego isplativa.
Sa druge strane, negativne kamate su na velika vrata ušla pre pet godina, kada je Evropska centralna banka (ECB) za višak para koje komercijalne banke drže na računima u ECB, umesto ranije simbolične kamate, počela bankama praktično naplaćivati čuvanje para, po stopi od 0,4 odsto. Bankari u evrozoni još se mogu smatrati srećnim, jer Švajcarska centralna banka svojim komercijalnim bankama zaračuna 0,75 odsto negativnih kamata na višak para koje drže na njenim računima.
Logika ECB je bila jednostavna: banke su rađe ležale na parama nego ih plasirale u formi kredita kompanijama i građanima, plašeći se da li će oni biti u stanju da vrate kredite. Koliko je ova strategija bila uspešna drugo je pitanje. ECB, po svemu sudeći, veruje da sve funkcioniše kako je i planirano, te je najavila da će „do daljnjeg“ zadržati ove negativne kamatne stope, što i nije baš prouzrokovalo euforiju među bankarima.
Negativna kamata samo za štediše
Ipak, koliko god su negativne kamate dobile medijske pažnje, ova blagodet nije se u praksi proširila na korisnike bankarskih kredita. Bankama ne pada na pamet da marketinški potez pojedinih banaka sa plasiranjem kredita na koje se obračunava negativna kamata pretvore u standardnu praksu, umesto toga i dalje zaračunavaju „normalne“ kamate klijentima.
Naravno, ovo se samo odnosi na klijente koji od banke pozajmljuju pare. Oni klijenti koji imaju višak para pa ih u formi štednje i depozita drže u bankama, uglavnom su se našli u situaciji da mogu zaboraviti na kamate, koje su postale ili simbolične ili nepostojeće. Pojedine zapadne banke odlučile su da nesebično podele sa klijentima teret negativnih kamata, što znači da banke ovim klijentima takođe zaračunavaju negativnu kamatu, odnosno naplaćuju čuvanje para.
Teoretski, banke bi mogle preživeti sa negativnim kamatama na kredite, pogotovu dugoročne, jer odavno kamate nisu ni jedini niti glavni izvor bankarskih prihoda, već su to različite naknade koje banke uredno naplaćuju klijentima, od naknada za obradu kredita, održavanje tekućih računa, izdavanje debitnih i kreditnih kartica, te obavezna provizija na svaku bezgotovinsku transakciju i niz drugih naknada čija svrha i nije uvek najjasnija, ali se svejedno naplaćuju.
Naravno, sve ovo je moguće pod jednim uslovom: da se masovno štampanje novca od strane centralnih banaka, ili „quantitative easing“, kako bankari tepaju od milja, nastavi i dalje, obezbeđujući bankama konstantan priliv svežeg novca. U tom slučaju, štednja građana postaje nepotreban višak koji samo stvara probleme i remeti novonastalu idilu.
Bankarima je svaka godina postala „1984“
Time se, ujedno, označava kraj klasične uloge banaka kao posrednika koji prikuplja slobodna finansijska sredstva od građana i firmi i plasira ih u formi kredita onima kojima je novac potreban za širenje poslova ili kupovinu, pre svega kapitalnih dobara. A banke zarađuju na razlici između visine kamata koju plaćaju štedišama i kamate koju naplaćuju od korisnika kredita.
Ali ovaj koncept je, izgleda, zastario i divni novi svet štednju smatra, najblaže rečeno, nepriličnom ili u radikalnoj verziji zločinom koji mora biti kažnjen, barem sa negativnim kamatama, za početak. Uostalom pare su da se troše, i to odmah, jer kako bi inače čitava ekonomija bazirana na potrošnji mogla funkcionisati.
Sam po sebi, termin „negativne kamate“ je besmislen, podjednako kao i „negativan rast“, ali je rezultat modernog „novogovora“ u finansijskom svetu, koji je Džordž Orvel odavno predvideo u knjizi „1984“. Jedino što je Orvel napisao „1984“ kao upozorenje, a ne kao uputstvo.
Danas, primarna uloga ovog novogovora je, čini se, da kreira paralelnu realnost ili da zbuni algoritme koji čitaju vesti i analize i na osnovu njih donose odluke o kupovini ili prodaji deonica, valuta ili roba. Po definiciji, kamata je cena novca, a koncept negativne cene spada u domen metafizike ili se u najboljem slučaju može prevesti kao staromodni gubitak. Ista je situacija i sa „negativnim rastom“. Rast podrazumeva povećanje a suprotno od rasta je pad i tu nema ništa nejasno. Ipak, „negativni rast profita“ nekako zvuči bolje od „pada profita“.
Iako su negativne kamatne stope trebale podstaći rast ukupne ekonomije, ova blagodet nekako nije doprla do širokih narodnih masa, niti malih i srednjih preduzeća koja i dalje imaju problema sa dobijanjem kredita od banaka, jer bankarima često ne deluju previše pouzdano. Tako da se oni kojima je kredit stvarno neophodan za početak ili širenje poslovanja suočavaju sa paradoksom: banka će odobriti kredit bez problema ako si u stanju da dokažeš da ti kredit praktično i ne treba, jer imaš više nego dovoljno para, ili u popularnoj verziji „ko ima, daj mu još“.
Nekretnine zamijenile štednju
Selektivna primena negativnih kamata, pre svega na one koji imaju višak novca da ga drže na bankarskim računima, imala je kao indirektnu posledicu iznenadan rast cena nekretnina. Očekivati da će vlasnici velikih depozita u evropskim bankama mirno i dostojanstveno prihvatiti da im banke kontinuirano „grickaju“ njihovu štednju i dok suma koju drže u bankama nastavlja da se konstantno smanjuje, čak i u apsolutnom iznosu, više je nego naivno. Zato je sasvim logično da su mnogi izabrali alternativu: umjesto držanja para u banci upotrebili su ih za kupovinu nekretnina, bilo u svojoj zemlji ili na jeftinijem jugu, Portugalu, Španiji, Grčkoj, kako bi obezbedili da se njihov novac ne „istopi“ kroz kombinovani efekat negativnih kamata i realne inflacije.
Tradicionalno, nekretnine su se uvek smatrale efikasnim načinom za očuvanje vrednosti i dodatnu zaradu, a masovno ulaganje u nekretnine postalo je svojevrsno „samoispunjavajuće proročanstvo“. Kako raste potražnja, raste i cena, pa je konačan rezultat ne samo da ušteđevina izbegava kaznu u vidu negativnih kamata, nego se pruža i prilika za pristojnu zaradu, bilo kroz iznajmljivanje ili kroz kasniju prodaju nekretnine.
Ovo je znatno otežalo kupovinu stanova i kuća onima koji žive od plate, pogotovu mladima, jer plate ni izbliza nisu pratile ovaj rast cena nekretnina, ali ni iznajmljivanje stanova nije adekvatna alternativa. Kako rastu cene stanova tako su porasle i cene kirije, što je direktan atak na životni standard onih koji nemaju drugu alternativu, pogotovu zaposleni sa minimalnim platama ili penzioneri.
Eksperiment sa negativnim kamatama se tako nastavlja do konačne pobede, ali što duže bude trajao teže će biti vratiti stvari „u normalu“, jer su i banke i velike kompanije direktno ili indirektno postale ovisne o stalnom prilivu besplatnog svežeg novca, a oslobađanje od ove ovisnosti moglo bi se pokazati puno težim nego skidanje sa heroina. Za utehu, sportska sreća je promenljiva, pa u utakmici između bankara i klijenata rezultat je neizvestan do kraja, tako da ili će bankari pobediti ili će klijenti izgubiti.
Autor: Dražen Simić
Izvor: Bif.rs
