Iako je pre 20 godina, rasturena NATO bombama, bila na umoru, kragujevački srednjoškolci i studenti su i tada očekivali da će zameniti svoje roditelje na radnom mestu i dobiti posao u nekoj od mnogobrojnih fabrika „Zastave”. Današnje generacije, koje uče iste škole i fakultete, „Zastavu” više i ne pominju.
Tokom prethodne dve decenije, mnogi manji pogoni su jednostavno ugašeni, što je slučaj s proizvodnjom „Zastavinih” turbina za male hidroelektrane, a veće fabrike su prodate stranim kompanijama, što je neizostavno značilo i promenu imena. „Zastava tapacirnica” danas je „Fori tekstil”, a „Zastava alatnica” – „Unior komponente”.
Neko će reći nomen est omen – ime je sudbina – ali vreme čini svoje i „Zastava”, taj nekadašnji kragujevački gigant koji je, direktno ili indirektno, hranio pola miliona Jugoslovena, polako pada u zaborav. Među živima je sve manje onih koji se sećaju reka radnika koji u pola šest izjutra, dok još nije svanulo, hrle ka fabričkim kapijama.
Sedamdesetih godina prošlog veka, kada je „Zastava” bila u naponu snage, u raznim pogonima i službama tog socijalističkog industrijskog mastodonta radilo je 35.000 ljudi. Danas u „Fijatu”, koji je preuzeo „Zastava automobile”, nema više od 2.400 radnika. Naravno da je tehnologija proizvodnje automobila modernija, ali to je neka druga priča.
Radnici „Zastava kamiona” su se dugo odupirali tranzicionim promenama, očekujući da će ih preuzeti italijanski „Iveko”, njihov dugogodišnji partner, ili neka od velikih kineskih kompanija čiji su dolazak najavljivali naši zvaničnici, sve dok i ta, treća po snazi fabrika, nije izbrisana sa spiska živih privrednih subjekata.
Od velikih „Zastavinih” fabrika ostala je samo fabrika oružja, prva takva fabrika na Balkanu, naslednica čuvene „Topolivnice” iz 19. veka, koja je počela da radi 1853. godine. Za tu fabriku, koju su podizale obe naše kraljevske dinastije, danas je zainteresovana italijanska „Bereta”. Inače, novi zakon o proizvodnji i prometu oružja iz 2018. godine omogućio je upliv stranog kapitala u našu odbrambenu industriju.
Preostala imovina upokojene „Zastave” gurnuta je u stečajnu masu, još se vuku tužbe nekih bivših radnika za neisplaćene zarade i doprinose, a u međuvremenu je sa tržišta nestala i „Zastava inpro”, fabrika za proizvodnju automobilskih prikolica koja je zapošljavala mahom osobe s invaliditetom. Posao te fabrike je preuzeo francuski „Trigano”.
Nema više ni „Zastava hortikulture”, ni KUD-a „Zastava”, a nad „Zastavinom” medicinom rada, u kojoj se leči 30.000 Kragujevčana, nedavno je pokrenut likvidacioni postupak.
Savremena tehnologija i novi tržišni odnosi neminovno donose promene, ali je teško oteti se utisku da brisanje imena „Zastava” iz svih dokumenata nema i svoju širu, ideološku pozadinu. Nekada stub nacionalne industrije kao da treba izbrisati i iz sećanja.
Česi i Rumuni su na „škodi” i „dačiji” zadržali znak nacionalnog automobilskog brenda i po dolasku nemačkog „Folksvagena” i francuskog „Renoa”. Mi smo se svog znaka lako odrekli, valjda da što pre zaboravimo da smo ikada išta umeli sami da napravimo, oduvek jedino sposobni, ili samo za pečalbu ili za ulogu jeftine radne u svojoj zemlji.
Izvor: Politika
