Pre nekoliko dana MMF izneo je podatak da će Bugarska, Letonija, Poljska i Ukrajina u naredne tri decenije zabeležiti najveći pad radne snage. Kako se navodi, oni će ostati bez više od 30 odsto radne snage. U Srbiji i Slovačkoj radna snaga mogla da padne za 20 procenata.
MMF nudi i potencijalna rešenja u podizanju starosne granice za penzionisanje, ohrabrivanje žena i starijih radnika za ulazak na tržište rada i tehnološki napredak, piše Dnevnik.
Pitanje je samo mogu li preporuke MMF-a za zaustavljanje gubitka radne snage zaista biti sprovedene u srpskoj privredi.
Republički zavod za statistiku redovno obrađuje kretanja na tržištu rada i prema poslednjim podacima na kraju prvog kvartala ove godine broj zaposlenih iznosio je 2.810.500, čime je stopa zaposlenosti populacije starosti 15 i više godina bila 47,5 odsto, a stopa nezaposlenosti 12,1 odsto. Iz ovih podataka proizilazi da stopa neaktivnosti u Srbiji 46,1 odsto, a u njih se ubrajaju penzioneri, oni koji se školuju i oni koji traže posao. Sve u svemu, čak i kada bi postojeći nezaposleni odmah, što je realno nemoguće, dobili radno mesto, Srbija bi i dalje imala problema za kvalifikovanom radnom snagom. Tim pre, što je skoro polovina nezaposlenih na birou rada bez kvalifikacije, sa drugim ili trećim stepenom stručne spreme, navodi Dnevnik.
Granica za penzionisanje žena postepeno se povećava do 65.godina života, uvedena je prevremena starosna penzija koja je manja od pune i to trajno. Po podacima Republičkog fonda PIO, lane je odnos između radnika i penzionera bio jedan prema 1,3 , što je najbolje u proteklih šest godina – 2.170.170 radnika i 1.715.152 penzionera.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogadu Ljubodrag Savić objašnjava za “Dnevnik” da je odliv radne snage problem koji je prisutan već godinama i kod nas i u svim bivšim socijalističkim državama.
“Da bi se smanjio odliv radne snage, Srbija mora da svojim građanima stvori barem približne uslove koje nude razvijenije države u koje odlaze. Očigledno da Srbija to ne može. Znači, ne da neće, već jednostavno na ovom nivou privrednog razvoja ne može. To je iznad moći države, jer se radi o različitim nivoima privrednog razvoja. Jednostavno, u tržišnoj privredi ljudi idu tamo gde im je bolje. Stvoriti približne uslove koje nude privredno razvijenije države nije nemoguće samo za Srbiju već i za mnoge druge države”, objašnjava profesor Savić.
Zapad ubrzano stari i “usisava” radnu snagu iz drugih država, jer ima mogućnost da im ponudi više nego što ona ima u matičnoj državi, navodi Savić, ali on ima potrebu samo za određenim kategorijama zanimanja, na teškim, opasnim, zagušljivim i rizičnim radnim mestima i zanatlijama.
“Ko ima novca taj može da kupi sve, pa i kvalifikovanu radnu snagu. Zapad to čini i koristi to što može da daje veće plate u odnosu na privredno nerazvijene istočno evropske države i Balkan. Na nama je da stvorimo uslove, ali stalne i one koji neće biti privremenog karaktera, koji će omogućiti da se ljudi vrate ili ostanu na selu, a ne da se svi pakuju pa u Beograd ili Novi Sad. Dakle, moraju se i u ruralnim krajevima otvarati fabrike koje će zapošljavati ljude iz ruralnih krajeva, a oni će onda – a tako su nekada i činili – raditi u fabrici i na njivi. Ovako, sela nam se prazne, gradovi pune, ljudi odlaze na Zapad . Dakako, kada se kaže fabrike misli se na tehnološki razvijenije i one koje će davati veće plate nego što je to sada . Da bi to i bilo potrebna je reindustrijalizacija, a ona se ne može dogoditi odmah i brzo, već za to treba vreme. No,ako odmah krenemo ima nade da u naredne tri decenije učinimo mnogo ne da zaustavimo, jer to je jednostavno nemoguće, već da smanjimo odlazak radne snage”, zaključuje profesor Savić.
