U Srbiji živi više 2.500 dolarskih milionera, osoba koje poseduju „likvidna finansijska sredstva vrednosti iznad milion američkih dolara”, a među njima su i 40 superbogataša s više od 30 miliona dolara imetka, kao i četiri osobe čije je bogatstvo veće od 100 miliona dolara.
U želji da sazna kako najbogatiji ljudi u Srbiji odlučuju kome će donirati novac i šta ih motiviše da pomažu društvu, agencija „Smart kolektiv” sprovela je istraživanje na reprezentativnom uzorku bogataša, čija procenjena vrednost likvidnih finansijskih sredstava prevazilazi pola miliona američkih dolara. Reč je o prvom istraživanju ove vrste u Srbiji, sprovedenom pod okriljem projekta za unapređenje okvira za davanje, koji finansira Usaid, a sprovodi Koalicija za dobročinstvo, koju čine Fondacija Ana i Vlade Divac, Fondacija Trag, Katalist Balkans, „Smart kolektiv”, Srpski filantropski forum, Forum za odgovorno poslovanje i Privredna komora Srbije.
“Rezultati ovog istraživanja govore da je prosečan milioner u Srbiji tokom 2017. godine izdvojio blizu 13.000 evra poreza na donacije. On je najviše uložio u obrazovanje mladih osoba, a glavna motivacija za davanje je osećaj odgovornosti prema sredini u kojoj je odrastao, ali i prema čitavom društvu, kome želi da vrati makar deo vrednosti koju je stvorio baveći se preduzetništvom. Jednostavno rečeno, on želi da pomogne mladima koji se nalaze u istoj situaciji kao i on nekada, odnosno imaju želju i volju da rade vredno i posvećeno, ali im treba podrška. Osim mladih i talentovanih osoba, bogataši često žele da pomognu osobama na socijalnim marginama, koje su na više načina ugrožene. Konačnu odluku o tome kome će donirati novac bogataš najčešće donosi sam, mada se oslanja i na analizu podataka, pomoć stručnih osoba i partnera”, ističe Neven Marinović, direktor „Smart kolektiva”, i dodaje da visina iznosa izdvojenog za filantropiju na godišnjem nivou zavisi od finansijskih rezultata kompanije.
Sagovornik “Politike” dodaje da su bogate osobe po pravilu nepoverljive prema posredničkim organizacijama i uglavnom sarađuju samo sa onima koji su u proteklom periodu dokazali da zaslužuju njihovo poverenje ili su pod kontrolom osoba koje privatno poznaje. Njih najviše brine mogućnost zloupotrebe poverenih sredstava, zbog čega neretko odlučuju da sredstva šalju direktno korisnicima ili pokreću projekte preko svoje kompanije ili fondacije. Njihovu motivaciju za davanje umanjuju povremene kritike dela javnosti, odnosno sumnje u dobre namere, kao i u način na koji su razvili svoj biznis.
“To je ujedno i glavni razlog zbog kojeg bogate osobe veoma retko u javnosti govore o svojim donacijama. Zato ne postoje egzaktni podaci o tome koliko naši imućni sugrađani zapravo doprinose razvoju društva, u koje oblasti najviše ulažu, da li ulaganja rastu ili opadaju tokom godina i koji faktori utiču na njihovu spremnost za ulaganje u razvoj zajednice”, naglašava Neven Marinović.
Pored negativnih komentara javnosti, osobe koje razmišljaju o čovekoljublju nezadovoljne su i komplikovanim administrativnim zahtevima koje moraju da ispune kako bi nekome nešto donirale, kao i opšteprisutnom korupcijom.
Većina ispitanika izjasnila se da nisu dovoljno upoznati sa olakšicama koje postoje u ovoj oblasti, dok neki od njih naglašavaju činjenicu da Zakon o porezu na dohodak ne prepoznaje davanja fizičkih lica kao osnov za umanjenja poreza. Učesnici u ovom istraživanju smatraju da ne bi trebalo oporezivati stipendije koje se dodeljuju mladim talentima i da bi bilo poželjno uvesti posebne olakšice u oblasti davanja za obrazovanje. Takođe je sugerisano da bi filantropima iz dijaspore trebalo ponuditi određene olakšice, bilo da doniraju ili investiraju novac u projekte od značaja za lokalnu sredinu iz koje potiču, ili u kapitalne projekte koji imaju uticaj na čitavo društvo.
Politikin sagovornik podseća da je razvoj filantropije u Srbiji počeo u 19. veku, i to sa aktivnijim privrednim i kulturnim napretkom naše zemlje. Slavni srpski filantropi, poput Kapetan-Miše Anastasijevića, Ilije Milosavljevića Kolarca, Milana Kujundžića Aberdara i Nikole Spasića, počinjali su sa osnivanjem svojih zadužbina, ulažući u obrazovanje, kulturu, umetnost i druge oblasti koje su smatrali značajnim za razvitak i očuvanje društva, odnosno duhovnih i materijalnih dragocenosti. Zadužbinarstvo u Srbiji imalo je zlatni period između Prvog i Drugog svetskog rata, kada je i osnovan najveći broj zadužbina. Glavna ideja i želja filantropa bila je da vrate zajednici makar deo vrednosti koju su stvorili živeći i radeći u njoj i da svoje nasleđe i ime sačuvaju od zaborava.
