Usvajanjem leks specijalisa kojim se regulišu stambenih krediti u švajcarskim francima, dužnici su prošli bolje od banaka, smatra predsednik IO Rajfajzen banke Zoran Petrović.
Kako je rekao za Novu ekonomiju, banke imaju manje razloga za zadovoljstvo zbog otpisa dela imovine.
“S druge strane, konverzijom ovih kredita u evro, ograničeni su budući rizici koji bi postojali za građane, banke i državu da su ovi krediti ostali vezani za klauzulu u CHF. Mi možemo da budemo zadovoljni time što država nije „išla đonom” na nas. To je uradila zato što nas uvažava kao partnera u razgovorima i zato što je želela da sačuva dobru investicionu klimu. Očigledno da i njima nije odgovarao bilo kakav rat sa bankama koji bi se završavao po međunarodnim arbitražama, a znate da Srbija nema baš najbolju istoriju na tim arbitražama. Mislim da su najbolje prošli korisnici kredita koji su imali valutnu klauzulu u švajcarskim francima. Oni su dobili mogućnost da im se otpiše 38 odsto preostalog duga, a zateznu kamatu banke će da otpišu, tako da je otpis i veći od 38 odsto. Napravili su najbolji dil u regionu. Nezadovoljan sam zbog toga što ugovori koje budemo zaključivali sa klijentima neće imati snagu sudskog poravnanja”, navodi Petrović.
Od tog otpisa duga 23 odsto će podneti banke, a 15 odsto država, podseća Nova ekonomija, a na pitanje da li je trebalo država, odnosno poreski obveznici ovde išta da plaćaju, Petrović napominje da je to kontroverzna tema.
“Prvo, država se u celu priču uključila onog momenta kada je odlučila da subvencioniše ove kredite i kada je takve kredite osiguravala preko Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita. Zato sam 2015. godine, kada je NBS izašla sa četiri modela, zagovarao da u jednom od tih modela prema kom je banke trebalo da ponude konverziju kredita u evro po kursu pet odsto povoljnijem od tadašnjeg, da i država to uradi preko NKOSK kako bismo napravili atraktivniju ponudu i kako bi više klijenata prihvatilo takav model. Hteo bih da napomenem da su ti krediti bili potpuno legalni i u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima i Zakonom o deviznom poslovanju. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga je donet znatno kasnije, tj. 2011. godine. Nikakva naknadna pamet, pa ni stav Vrhovnog kasacionog suda to ne može da promeni. Pošto je država već bila uključena u te kredite, onda mislim da to jeste argument zašto je i sada trebalo da se uključi”, smatra on.
Druga stvar, dodaje, je da postoji interes za poreskog obveznika da se ovo sada reši.
“Interes je da ako već treba nešto da platim, bolje da danas platim manje nego kasnije da me košta više. Skoro 90 odsto ovih kredita je osigurano kod NKOSK. Poreski obveznici možda nisu svesni, ali oni i danas plaćaju. Plaćaju preko NKOSK za one kredite koje klijenti više ne mogu da otplaćuju i banke proglase dospelim i u evrima i u švajcarcima. Mislim da je za poreskog obveznika bolje da se stavi ključ u bravu i da se odstrani potencijalni rizik koji bi se mogao desiti ako bi sutra opet ojačao franak i masovnije se ti krediti prestali otplaćivati. Pitanje je sada računice koliko taj trošak zaista treba da iznosi. Pripadam kampu liberalnih ekonomista i smatram da ono što kao pojedinac ugovarate sa bankom, to je vaš odnos sa finansijskom institucijom kod koje ste uzeli kredit. Država je tu samo da propiše „pravila igre” i da tačno znate i vi i banka kako ćete i gde ćete da završite ako poštujete ili ne poštujete ta pravila. A ako iz toga proizađu nekakvi socijalni problemi, to se rešava socijalnom politikom”, navodi za Novu ekonomiju.
Zaključuje da povodom ovog zakona ima komentara da država pomaže bankama, što, ističe, naprosto nije tačno, jer sa stanovišta krajnjeg korisnika, 23 odsto dolazi od banaka, a 15 odsto od države.
