Vladimir Vučković, član Fiskalnog saveta Srbije, za Bankar.rs detaljno analizira ekonomsku sliku Srbije i poručuje da bismo na osnovu osnovnih makroekonomskih rezultata u 2018. mogli da budemo zadovoljni. Dodaje pak da nije sve sjajno i objašnjava šta nam je činiti kako bismo imali željeni privredni rast.
“Ostvaren je privredni rast od 4,3%, budžet je u suficitu, inflacija iznosi 2%, tekući deficit je oko 5% BDP-a a strane direktne investicije su izuzetno visoke (preko 3 mlrd evra što je 7,5% BDP-a). Utisak, međutim, kvare struktura privrednog rasta i sve gori izgledi za budući rast”, ističe Vučković.
Gde su tačno problemi?
U strukturi privrednog rasta, poljoprivreda je, nakon sušne 2017, uvećala rezultat za oko 1 procentni poen, pa je naš trend rasta zapravo nešto niži od prosečnog u okruženju. Dalje, privreda se usporava u drugoj polovini prošle godine i, kako sada stvari stoje, biće teško ostvariti planirani rast od 3,5% u 2019. Ponovo na čitavu privredu negativno utiče EPS, pošto proizvodnja struje i uglja podbacuju u poslednjih nekoliko meseci. Negativan uticaj imaju i takse u trgovini s Kosovom, pa i lošija kretanja u svetskoj privredi, tj. usporavanje Evropske unije.
Imajući sve u vidu, koliko se ekonomska slika gledano sa stručne strane razlikuje od one koja nam se prezentuje politički?
Političari ne vole odmerene ocene. Najčešće je sve sjajno ili ništa ne valja. Naša trenutna situacija jeste siva – ima odličnih rezultata (fiskalna konsolidacija) i nedopustivo loših ishoda (različite reforme). Struka treba da ima objektivan ugao gledanja, što, istini za volju, nije uvek lako. Iako šira javnost misli da je u ekonomiji sve jasno (da je dva plus dva uvek četiri), mnoge ocene ipak zavise od konteksta i trenutka u kom se posmatraju. Evo, na primer, prošlogodišnji rast od 4,3% je na prvi pogled sasvim dobar rezultat. Ali, kada se uzme u obzir pomenuta struktura tog napretka, činjenica da je to tek prosek zemalja Centralne i Istočne Evrope (a treba da rastemo brže), pa na sve to da se dinamika usporava – jasno je da ne možemo da budemo potpuno zadovoljni. Često se i pri tumačenju ekonomskih rezultata javlja dilema da li je čaša polupuna ili poluprazna.
Fiskalni savet je često na meti vlasti zbog nepristrasnih i objektivnih iznošenja podataka. Kako vi na to gledate? Koliki je problem što se stvari ne prikazuju realno?
Fiskalni savet, kao uostalom druge nezavisne institucije pa i mediji, ima obavezu da ukazuje na praznu polovinu čaše. Naročito kada se ne vidi način na koji će ona da se popuni. Da budem jasniji, mi se u našim izveštajima i nastupima trudimo da objektivno prenesemo i dobre i loše strane naše ekonomske stvarnosti, ali imamo obavezu da podstičemo Vladu i Narodnu skupštinu na odgovorne poteze. Zaostatak koji naša zemlja ima u ekonomskom i društvenom smislu za zemljama iz okruženja, da ne pominjemo razvijeniji svet, ne daje nam pravo da bilo kome gledamo kroz prste. Kada bismo bili pasivni, to bi značilo da prihvatamo da nakon dva koraka napred imamo jedan unazad. Ne želimo da igramo kolo već da vozimo slalom. I kada neko ulepšava stvarnost to može da se shvati samo kao nespremnost da se provode reforme a mi taj luksuz nemamo.
Jesu li nam javna preduzeća najveća prepreka za brži privredni rast i, ukoliko jesu, možemo li realno da očekujemo njihovu reformu?
Najveća ograničenja našem rastu jesu nedovoljne investicije, loš ambijent za poslovanje, korupcija, a onda dalje problemi u obrazovanju, zdravstvu, ekologiji i drugim oblastima društva. Javna preduzeća u gotovo svim pobrojanim oblastima daju snažan negativan doprinos. Na primer, pomenute niske ukupne investicije dobrim delom potiču i od nedovoljnih investicija državnih preduzeća (EPS, na primer, investira manje od amortizacije, što znači da ne uspeva ni da zanovi sredstva), loša infrastruktura posledica je katastrofalnog poslovanja komunalnih preduzeća, uslovi poslovanja se takođe mogu povezati sa lošom infrastrukturom i korupcijom. Zato je važno da se javna preduzeća menjaju, od menadžmenta, preko smanjenja broja zaposlenih do drugačijeg pristupa građanima i privredi.
Srbija trenutno sa MMF-om ima savetodavni aranžman “čuvarkuća”. Deo stručne javnosti je protiv saradnje sa tom međunarodnom institucijom, dok drugi deo smatra da je ta saradnja neophodna. Kakvo je vaše mišljenje?
Saradnja sa MMF-om se pokazala kao pozitivna i neophodna. Niko neće umesto nas samih da uradi ono što treba, pa u tom smislu MMF ne treba ni glorifikovati ni kuditi. Ali, sigurno je da njihova stručna pomoć i pečat koji stavljaju na ekonomsku politiku mnogo znače. I u ovoj godini trebalo bi da sprovedemo neke mere baš zbog toga što je MMF nezadovoljan pojedinim stvarima – moramo da vratimo neopravdano ukinutu formulu za indeksiranje penzija ili da konačno uvedemo platne razrede. Insistiranje na ovim i drugim aspektima naše ekonomske politike doprinosi stabilnosti i bržem privrednom rastu.
Slavko Carić, predsednik IO Erste banke, nedavno je za bankar.rs rekao da je više od 10 banaka na srpskom tržištu previše. Slažete li se da imamo previše banaka?
Dobri i iskusni bankari to kažu i ja im verujem. Bliska prošlost je pokazala da veliki broj banaka ne znači i veću konkurenciju i bolji bankarski sektor. Naročito su se loše pokazale državne banke, pa u tom smislu se i u finansijskom sektoru pokazuje da je država po pravilu loš vlasnik. U privatnom sektoru će se verovatno nastaviti proces preuzimanja banaka.
NBS se pohvalila da su devizne rezerve za godinu dana povećane za 1,6 milijardi evra. Šta nam to govori i je li to dobar pokazatelj?
Devizne rezerve su na dovoljno visokom nivou da ne moramo da spremimo od eventualnog nedostatka deviza čak i u uslovima nekog iznenadnog eksternog šoka. Iz ugla rada Fiskalnog saveta, potvrdilo se da je neophodno da fiskalna politika da svoj doprinos makroekonomskoj stabilnost i u poslednje tri godine time je znatno olakšan i posao centralnoj banci.
Dinar je već duži vremenski period stabilan. Do kada možemo da očekujemo takvo stanje?
Dobro je što imamo makroekonomsku stabilnost, pa i stabilnost na deviznom tržištu. S druge strane, ne bi trebalo eventualni umereni porast deviznog kursa, tj. deprecijaciju dinara, shvatiti kao poraz. To bi zapravo delovalo blagotvorno na privredne tokove. Kada ovo kažem imam u vidu da je jedan od zabrinjavajućih rezultata iz 2017. i 2018. brži rast uvoza od rasta izvoza. Kao da su se u poslednje dve godine trendovi u tom delu preokrenuli, prvenstveno usled prekomernog rasta uvoza. Zbog toga ubuduće Vlada ne bi trebalo da povećava potrošnju iznad razumnih granica, jer bi time favorizovala uvoz, a NBS bi mogla da razmotri da li je sadašnji nivo deviznog kursa podsticajniji za uvoz ili izvoz i da li su potrebne još snažnije mere za sprečavanje preteranog jačanja dinara.
