Profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta Đorđe Đukić smatra da svet naginje ka novoj ekonomskoj krizi u uslovima rastućih geopolitičkih poremećaja, na šta, po njemu, upućuje bar šest faktora, među koje ubraja i američko-kineski trgovinski rat, usporavanje rasta evrozone, recesiju u Italiji…
“U SAD razlika u prinosima na te dve vrste hartija od vrednosti je smanjena polovinom 2018. na svega 37 baznih poena, što je najniži indeks od septembra 2007.”, kaže Đukić u intervjuu za Magazina Biznis.
Činjenicu da je tržište korporativnih obveznica u industrijskim zemljama zabeležilo nagli rast u poslednjoj deceniji – sa šest hiljada milijardi u 2008. na 10 hiljada milijardi dolara u 2018. – zbog niskih troškova emisije tih hartija od vrednosti, vidi kao drugi signal da svet naginje ka novoj krizi.
“Emitenti su uglavnom kompanije sa niskim rejtingom koje lako mogu doći u poziciju da zbog geopolitičkih šokova u svetu i usporavanja rasta svetske privrede koji će nastupiti u 2019., ne mogu da servisiraju svoje obaveze prema investitorima koji su, bežeći od državnih obveznica sa niskim prinosom, uložili u te rizične obveznice”, objašnjava Đukić.
Treći faktor su, kako dodaje, rastući iznosi otkupa sopstvenih akcija od strane najvećih kompanija i banaka u SAD, ali i u drugim državama.
Predočava da je u SAD krajem decembra 2018, kada je reč o najavama tih igrača za otkup akcija u narednim godinama, prvi put prekoračen iznos od 1.000 milijardi dolara.
“U 2018. za taj otkup korišćen je keš generisan rastućim prihodima kompanija po osnovu nižih poreza. Percepcija investitora je da se time sprečava potencijalno veći pad cena akcija i delom predupređuje izbijanje krize. De facto, rastući dug države i kompanija visi kao Damoklov mač”, mišljenja je Đukić.
Četvrti faktor predstavlja ulazak Italije, treće ekonomije u evrozoni, u tehničku recesiju u četvrtom kvartalu 2018, prvi put posle 2013. godine.
Zbog svega toga se, kaže, stvara strah da se ne ponovi situacija kao sa Grčkom, nakon sukoba vlade Italije sa institucijama, ne samo oko budžeta već i politike prema izbeglicama i priznavanja legitimne vlasti u Venecueli.
Prema rečima Đukića, peti signal krize je ostvarena stopa rasta realnog BDP-a u evrozoni u trećem i četvrtom kvartalu 2018. koja je iznosila svega 0,2 odsto.
“U celoj 2018. evrozona je zabeležila rast realnog BDP-a od 1,8 odsto, što je slab rezultat, jer se očekivalo malo zaostajanje u odnosu na postignuti rast od 2,3 odsto u 2017. Poverenje investitora je palo u Nemačkoj na najniži nivo od 2012., što ukazuje da privreda Nemačke klizi u recesiju početkom 2019.”, napominje profesor.
Konačno, šesti faktor je, smatra, sadržan u mogućem trgovinskom ratu između SAD i Kine, ukoliko Peking ne učini ustupke u cilju smanjenja trgovinskog suficita sa Vašingtonom.
“Na kraju, ne treba zaboraviti da reakcija širokog kruga investitora, koja nije uvek racionalna, determiniše vreme kada se aktiviraju okidači krize. Zato nas kriza iznenadi”, zaključuje profesor Đorđe Đukić.Kao prvi faktor Đukić navodi malu razliku između prinosa koje nose kratkoročne u odnosu na dugoročne državne hartije od vrednosti u industrijskim zemljama zbog primenjenih antikriznih, nekonvencionalnih mera monetarne politike (kvantitativne olakšice).
