Bojim se da je nova svetska kriza neminovna i pravo je čudo što se ona još nije dogodila. Pripadam pesimističnijem krugu ekonomista, koji veruju da će nova kriza biti slična ili teža od one iz 2008. Gotovo svi pokazatelji rizika danas su lošiji nego pre deset godina, a kapaciteti država da se sa krizom nose velikim delom su potrošeni na saniranje prethodne. Na sceni je opasan ekonomski rat Kine i SAD, EU je u dubokoj krizi, Latinska Amerika je u nevoljama, i da ne nabrajam. Dodatni faktor rizika je vezan za usporavanje rasta kineske privrede, i to je novi, loš fenomen, koji nismo imali 2008. Sve to se dešava u ambijentu u kome su i politički rizici neuporedivo veći nego pre.
Ovo, u intervjuu za “Novosti”, kaže jedan od naših najpoznatijih ekonomista Nebojša Katić, nekadašnji finansijski direktor “Energoprojekta”, a sada samostalni poslovni konsultant sa adresom u Londonu.
Kako bi srpska ekonomija reagovala ukoliko do krize dođe i kakve posledice možemo da očekujemo?
Ako do krize dođe, priliv kapitala će se zaustaviti i Srbija će se suočiti s padom dinara i dužničkom krizom. Pretpostavljam da će odgovor na krizu biti isti kao i 2008. i da će se Srbija ponovo obratiti MMF za pomoć. Kriza će se manifestovati onako kako se takve ekonomske “nepogode” uvek manifestuju – bekstvom kapitala iz zemlje, dubokom recesijom, propadanjem preduzeća, rastom nezaposlenosti i novim porastom siromaštva.
Kakvo je stanje srpske ekonomije danas? Šta su njene najslabije, a šta najjače tačke?
Dubok je jaz između stvarnog stanja domaće ekonomije i slike koju o tom stanju stvaraju institucije. Pogotovo je opasno kada se takva slika kreira u predvečerje nove krize. Srbija je i danas ranjiva kao što je to bila 2008. Ekonomski trendovi su se svakako popravili i to nije sporno, ali u ekonomskim krizama trendovi prestaju da budu važni, važne su samo apsolutne veličine zatečenih dugova. To se, pre svega, odnosi na visinu spoljnog duga, visinu javnog duga, kao i na visinu dugova privatnog sektora. Trend rasta spoljnog duga je znatno usporen poslednjih godina, a u poslednje tri godine spoljni dug gotovo da stagnira zahvaljujući prilivu stranih investicija. To je svakako dobro, ali taj dug je i dalje za oko sedam milijardi evra veći nego što je bio pred izbijanje krize 2008. Trend rasta javnog duga je zaustavljen, ali i taj dug je i dalje veći za oko 15 milijardi evra nego što je bio 2008. To je ogroman skok dugova za ekonomiju čiji je BDP u poslednjih deset godina porastao samo za osam procenata. Mene pogotovo brine velik rast dugova građana i bojim se da je on izmakao kontroli. Brine me i politika kursa dinara, a još više samozadovoljstvo NBS sopstvenom politikom.
Šta biste, kao ekonomski konsultant, savetovali Vladi Srbije u pogledu budućih ekonomskih poteza?
Ni ova, ni prethodne vlade ne haju za savete, sem za one koje daju stranci i njihove domaće ekspoziture. Već sam napisao veliki broj tekstova i dao veliki broj predloga, pa ne bih imao ništa novo da dodam. Kako vlasti čine suprotno od onoga što se meni čini logičnim, ostaje mi da se nadam da oni vide i bolje i dalje nego ja.
Na koji način Srbija najbolje može da zaustavi odlazak mladih obrazovanih ljudi iz zemlje?
Srbija prolazi kroz period strašne regresije. Regresija nije samo ekonomska, već je i politička, kulturna, ili kraće, civilizacijska. Otuda je problem odlaska mladih ljudi pre svega posledica gubitka svake nade. Mnogi žele da pobegnu iz društva koje doživljavaju kao bolesno. Država može usporiti odlazak demonstrirajući sposobnim, mladim ljudima da misli na njih i da ih podržava. Za početak, vlast je mogla da napuni državne službe i javna preduzeća najboljima. Mogla je da pokaže da u Srbiji i pametni imaju šansu, a ne samo mediokriteti. Umesto primitivaca koji se promovišu kroz domaće medije, možda bi se mogla organizovati stalna kampanja promocije pametnih, mladih ljudi, na primer. Čoveku je važno i prepoznavanje, a ne samo novac.
Imate dugogodišnji staž na direktorskim pozicijama u “Energoprojektu”, a duže od dve decenije živite u Londonu. Kako vam se čini srpska ekonomija iz evropske perspektive?
Gledano iz evropskog, ali i iz svakog drugog ugla, Srbija liči na koloniju, kao što na kolonije liče i gotovo sve zemlje u tranziciji. Sve vredno je u stranim rukama, ili će preći u njih. Pri tome, po svim ekonomskim pokazateljima, Srbija je pri samom dnu Evrope. Ekonomski model je pogrešan, ali to niko ne želi da prizna
Srbija na putu ka EU – koje su najteže stavke koje treba da savladamo u procesu pridruživanja? Da li Evropa i dalje “diže ruke od sebe” i kako se to odražava na buduće članice?
Uvek sam se izjašnjavao kao pristalica ulaska Srbije u EU. Danas sam, nažalost, sve sigurniji da Srbija neće ući u EU, bar ne u roku koji današnjim generacijama nešto znači. Bojim se da se Srbija zavarava i da sada troši vreme i energiju na pogrešnoj strani. Obećanje o evropskoj budućnosti služi samo tome da bi EU kontrolisala ključne političke i ekonomske procese u Srbiji i držala je na kratkoj uzdi.
Da li je srpska privreda spremna za četvrtu industrijsku revoluciju i automatizaciju poslovanja i proizvodnih procesa?
Srbija nema ni ozbiljnu strategiju, ni dovoljno kadrova za tehnološki skok. Za to su potrebni kvalitetni kadrovi i obrazovni sistem koji ih stvara u kontinuitetu. Ono što je stvoreno rasuto je po svetu, a egzodus kvalitetnih kadrova se nastavlja. Obrazovni sistem je odavno u slobodnom padu i jedino je uspešan u proizvodnji doktorskih titula. Teza o svetloj tehnološkoj budućnosti za sada je samo slogan.
U toku su privatizacije domaćih banaka (Komercijalne, Jubmes i Srpske) ali i prodaja potraživanja banaka u stečaju, kako komentarišete ove postupke?
Bez domaćeg bankarskog sektora nema dinamičnog razvoja Srbije. Bez kreditnog usmeravanja i čvrste kreditne kontrole nema ozbiljnijih investicija. Srbija je odavno odlučila da kompletan bankarski sistem prenese strancima, i čini se da je veoma ponosna na put koji je izabrala. Mogu samo da kažem – neka je sa srećom.
(Novosti)
