Nadgradnja “teorije relativiteta” u našim bankama

Po toj teoriji država bi trebalo da se odrekne „zlatne koke” u bankarskom sektoru i to po ceni od nekoliko godišnjih profita koje sada ostvaruje Komercijalna banka.

U protekloj raspravi o budžetu za 2018. godinu u Skupštini Srbije saznali smo od ministra finansija na koji način funkcioniše ,,teorija relativiteta“ u javnim finansijama.

Naime, poslanicima je objašnjeno da u slučaju penzija, građani koji su tokom svog radnog veka redovno uplaćivali doprinose i koji su ispunili uslove za penziju, imaju pravo na tu prinadležnost ali „relativno”, jer pravo na penziju ne podrazumeva i pravo na iznos penzije.

Ministarstvo finansija ovako tumačenu ,,teoriju relativiteta“ prenosi i na bankarski sektor, tamo gde ima mogućnost da utiče – u bankama u kojima država ima svoje vlasništvo. Tako je u slučaju Komercijalne banke (koja je u ovoj godini ostvarila najveću dobit od svog osnivanja – više od 60 miliona evra i koja je ojačala svoju poziciju kako u Srbiji, tako i u regionu) „relativno”, kako će se ministarstvo finansija kao titular državnog vlasništva u toj banci odnositi prema tom vlasništvu.

Tako je ,,relativno” što je Komercijalna banka sada veoma profitabilna banka, sa jasnom perspektivom razvoja, jer je prema mišljenju zastupnika „teorije relativiteta” iz Ministarstva finansija baš sada najbolje da se ona proda, što pre, to bolje. Verovatno po ceni koja bi se mogla nadoknaditi za nekoliko godina ovakvog prihoda Komercijalne banke, a onda bi neki novi vlasnik imao besplatno na raspolaganju finansijsku instituciju koja pokriva 12 odsto tržišta Srbije, koja ima stabilne supsidijare u Republici Srpskoj i Crnoj Gori. Lider je po visini devizne štednje sa depozitima od 1,6 milijardi evra i ima poslovnu mrežu od preko 200 ekspozitura.

Po toj „teoriji relativiteta”, država bi trebalo da se odrekne „zlatne koke”, u bankarskom sektoru i to po ceni od nekoliko godišnjih profita, koje sada ostvaruje Komercijalna banka, a koju su zainteresovane strane banke sada spremne da plate za Komercijalnu.

Znamo da na srpskom bankarskom tržištu već duži niz godina dominiraju strane banke, koje su, naravno i same „relativno”, zainteresovane za državni interes, a suštinski samo za profit.

Na taj način, bez Komercijalne banke, država bi po shvatanju zastupnika ovakve „teorije relativiteta” mogla da ostvaruje državni interes, a suštinski bi izgubila ključni instrument preko kojeg bi realno mogla da ostvaruje neki uticaj na srpskom bankarskom tržištu (ne računajući mehanizam Narodne banke kao regulatora tržišta), gde dominiraju strane banke.

Ili, nekoga nije briga za nacionalni interes na domaćem bankarskom tržištu ali i u regionu, koji ne mora biti zasnovan samo na maksimiziranju profita po svaku cenu. U tome jedino nema ničeg „relativnog”. Druge države imaju drugačiji pogled na svoj bankarski sistem. Na primer, Slovenija je veoma oštro branila svoj bankarski sistem od upliva stranih banaka. I to radi i sada, i pored pritiska iz EU. I Rusija i Kina veoma ozbiljno prate i podržavaju svoje banke – kako na domaćem tako i na međunarodnom tržištu. I Amerika je, na primer na početku velike ekonomske krize 2008. godine, državnomintervencijom suštinski sprečila propast velikih investicionih banaka poput Liman Bradersa, ili Meril Linča, uspostavljajući pravilo „Too Big To Fail“ (Preveliki da bi propali). Ali, kod njih ne postoji srpska „teorija relativiteta” u finansijama.

Da bi privatizacija banke bila uspešna, mora se izabrati pravi tržišni trenutak za prodaju, kako bi se postigla najbolja moguća cena, kada banka dostigne svoj dugoročni poslovni vrhunac, a ne kada tek počinje svoj ciklus razvoja. Takođe, model privatizacije mora odgovarati interesima akcionara, a u slučaju Komercijalne banke, pre svega interesu najvećeg akcionara – države Srbije. Isto tako, banka se mora i u organizacionom smislu u potpunosti pripremiti za privatizaciju, kako bi se došlo do najboljeg mogućeg novog strateškog partnera, ili novog akcionara. Do ozbiljne banke ili respektabilne finansijske institucije, a ne do nekog neozbiljnog „no-nejm” investicionog fonda.

U slučaju Komercijalne banke, strateški ciljevi države mogli bi biti „relativni”, ili relativizirani u korist ciljeva pojedinaca ili drugih centara moći, domaćih ali i stranih. Takav pristup država ne bi smela da dopusti, pogotovo imajući u vidu sve ono što je vlada u prethodnih nekoliko godina učinila na stabilizaciji srpskih finansija i ekonomije u celini. Komercijalna banka je, jedan od poslednjih „dragulja”, koji je preostao među ekonomskim „porodičnim nakitom” države Srbije koji može da se proda, ali i da se čuva i da donosi prihod. Jer, lako je vredno prodati, teško je nešto sačuvati, pogotovo kada od njega imamo višestruku korist. Upravo u tome leži ključ za rešenje uspešne budućnosti i privatizacije Komercijalne banke.

I ne treba zaboraviti – „nije uvek sve relativno”.

Izvor: politika.rs